Република Српска

Пребиловци представљају један од симбола страдања српског народа током Другог свјетског рата. Усташе су ово мало херцеговачко мјесто напале у августу 1941. године и у јаму у Шурманцима, у близини Међугорја, бациле више стотина жена и дјеце. Сматра се да је преко 800 Пребиловчана живот изгубило током постојања Независне Државе Хрватске (НДХ). По мишљењу истакнутих стручњака, ово мјесто спада у ред најстрадалнијих села на цијелом свијету у периоду Другог свјетског рата. Одлуком послијератних комунистичких власти, 1961. године је забетонирана јама у којој су похрањене мошти ових новомученика, како се не би реметила политика „братства и јединства” у новој земљи. Народ овог дијела Херцеговине, у новим политичким околностима, 1991. године организовао се и из јама извадио мошти својих предака. На опијелу је тада присуствовао огроман број народа, а присутни су били и најзначајнији политички представници српског народа у Босни и Херцеговини (БиХ). Овај догађај био је значајан показатељ да српски народ памти геноцид који је над њим спроведен у НДХ и да у условима нових политичких нестабилности неће дозволити да му се таква ситуација понови, иако су такав расплет наговјештавали поступци муслиманске и хрватске стране.

Након првих вишестраначких избора у БиХ, одржаних 1990. године, услиједило је вријеме велике политичке кризе. Муслимански и хрватски политички лидери су отворено исказивали жељу за напуштањем Југославије и управо због тога су представници српског народа у заједничким државним органима били прегласавани. Усљед таквог поступања хрватског и муслиманског политичког руководства, већ у јесен 1991. године политички представници српског народа у овој југословенској републици одлучили су се на оснивање Скупштине српског народа у БиХ.

Оснивање Скупштине српског народа у БиХ било је израз воље српског народа за демократским одлучивањем. Осим тога, српско политичко руководство тог времена није жељело да моћ одлучивања српског народа у БиХ нестане захваљујући прегласавању представника остала два конститутивна народа.

Предсједник Скупштине постао је Момчило Крајишник, дотадашњи предсједник Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Формирање Скупштине српског народа у БиХ, било је по оцјени многих стручњака, један од кључних момената у процесу стварања Републике Српске.

Југославија је створена захваљујући огромним жртвама, првенствено српског народа, у два свјетска рата. У условима велике политичке кризе, српски народ је покушавао да учини све како би одбранио земљу коју је уз огромне напоре створио.

Готово комплетан српски народ у Босни и Херцеговини испунио је 9. и 10. новембра 1991. године своје право да се изјасни на плебисциту. Број Срба који су гласали против останка у Југославији био је на нивоу статистичке грешке. Тиме је јасно исказано опредјељење да Срби немају намјеру да се прикључе сецесионистичким тенденцијама Муслимана и Хрвата у БиХ.

У овој Одлуци јасно је изражен став Скупштине српског народа у БиХ о томе да се представници српског народа ни на који начин неће противити формирању посебне или заједничке државне цјелине муслиманског и хрватског народа. Српско политичко руководство је прихватало сваку могућу врсту компромиса која би потврдила жељу српског народа за останком у Југославији изражену и на плебисциту.

За преговоре са политичким представницима муслиманског и хрватског народа у БиХ Скупштина је именовала најистакнутије чланове Српске демократске странке (СДС), који су истовремено представљали и интелектуалну елиту српског народа у Босни и Херцеговини.

Изузетно сложена ситуација за српски народ била је и на подручју Хрватске. Доласком Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) на власт 1990. године велики број Срба остао је без посла, поништавана су сва њихова права, а упоредо са тим процесом трајали су и најразличитији облици прогона српског живља. Политичким одлукама хрватског руководства Срби у Хрватској изгубили су статус конститутивног народа и сведени су у ред прилично незаштићене националне мањине. Таква ситуација је приморала српски народ на реакцију. Политичко организовање предводила је Српска демократска странка у Хрватској, на челу са др Јованом Рашковићем. Врхунац политичког организовања Срба на овом подручју представљало је уједињавање претходно проглашених српских аутономних области и проглашење Републике Српске Крајине (РСК) на велики православни празник Никољдан, 19. децембра 1991. године. Подршку таквим настојањима пружила је и Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, која је РСК признала два дана након њеног проглашења.

На 5. сједници Скупштине српског народа у БиХ, одржаној 9. јануара 1992. године на дан Светог архиђакона Стефана, донесена је Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. Декларацију је прочитао проф. др Војислав Максимовић. Овим чином је испоштована одлука коју је српски народ претходно донио на плебисциту.

Овај догађај налазио се у центру медијске пажње тих дана, а велики значај придавали су му и београдски медији.

Устав представља највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе, који уређује најбитније односе у држави, а прије свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Доношење Устава 28. фебруара 1992. године управо због тога и представља један од најзначајнијих догађаја у историји Републике Српске.

Док је српско политичко руководство улагало максималне напоре како би свом народу омогућило испуњење жеље за останком у Југославији изражене на плебисциту, политички врх муслиманског народа чинио је све како би Босна и Херцеговина постала независна држава. Припремајући се за такав развој догађаја, велики дио муслиманског народа се већ дуже вријеме наоружавао и стварао формације за потенцијалну ескалацију сукоба. Референдум о независности БиХ спроведен је 29. фебруара и 1. марта 1992. године, а на њега није изашло српско становништво. Током другог дана референдума у Сарајеву се догодио и један трагичан догађај, када је током свадбе Милана Гардовића и Дијане Тамбур на Башчаршији дошло до пуцњаве са муслиманске стране, у којој је погинуо младожењин отац Никола Гардовић, а рањен је био свештеник Раденко Мировић. Након ових дешавања међуетнички односи у Сарајеву су се додатно заоштрили, а почеле су се постављати и барикаде на путевима. Тада је већ било извјесно да рат убрзо почиње. У једном дијелу Федерације БиХ 1. март се у послијератном периоду обиљежава као „Дан независности БиХ”, без обзира на то што Срби нису изашли на референдум и што се управо тог дана догодио злочин над српским сватовима у главном граду ове земље.

Рат који је 1991. године почео на простору Хрватске постепено се преносио у Босну и Херцеговину. Таква ситуација је нарочито дошла до изражаја на простору Босанске Посавине и долине Неретве. Регуларне хрватске формације, подржане локалним хрватско-муслиманским јединицама, почетком прољећа 1992. године изводиле су опсежне нападне акције усмјерене против Југословенске народне армије (ЈНА). У њиховим нападима нису били поштеђени ни цивили српске националности. Прешавши ријеку Саву, хрватске трупе су крајем марта 1992. године ушле на простор општине Босански Брод. У свом дјеловању потпомогнуте су биле од локалних хрватско-муслиманских оружаних формација. Управо су ове војне јединице извршиле страшан злочин у селу Сијековац код Босанског Брода, у коме је 26. марта било убијено девет цивила српске националности. Овај и други слични догађаји свједочили су о потреби да се српски народ на простору Босне и Херцеговине организује и у војном погледу.

Како би се пронашло рјешење за излазак из велике политичке кризе основана је Конференција о Југославији под вођством британског лорда Питера Карингтона и бившег предсједника португалске Владе Жозеа Кутиљера. Кутиљеро је као представник Европске заједнице преговарао са лидерима три националне партије - СДС, СДА и ХДЗ. На тај начин је у Сарајеву 14. фебруара 1992. године отпочела Међународна конференција за БиХ којом је руководио управо бивши португалски премијер. Он је том приликом разрадио пројекат који би у БиХ створио одређени облик конфедерације, односно она би била подијељена на националне кантоне. Сврха овог састанка био је покушај проналажења уставних рјешења која би била прихватљива за све у независној БиХ.

Упркос одређеним размимоилажењима која су постојала међу политичким представницима три народа у БиХ, ставови о Кутиљеровом плану су се ипак успјели ускладити 18. марта 1992. године. Наиме, лидери све три стране потписали су Основне принципе уставног уређења БиХ чиме је договорено да ће држава остати у постојећим границама као јединствена и да ће садржати три конститутивне јединице које би биле оформљене према националном принципу. Чинило се да је коначни договор био постигнут. Међутим, Алија Изетбеговић је након сједница разговарао са америчким амбасадором у Југославији, Вореном Цимерманом, те је одлучио да промијени став. Он је одбио да стави потпис на договор, а тиме је пропала и могућност да се дође до компромиса који је у почетку одговарао свим странама. Већ 6. априла 1992. године БиХ је од великог броја земаља призната као незавнисна држава, а након тога је дошло и до разбуктавања рата на овом простору.