Република Српска

Војска Српске Републике Босне и Херцеговине формирана је одлуком посланика на 16. сједници Скупштине српског народа у БиХ 12. маја 1992. године. Био је то изнуђен потез, с обзиром на то да је 27. априла исте године формирана Савезна Република Југославија (СРЈ), сачињена од Србије и Црне Горе, а ова нова земља је одлучила да снаге ЈНА повуче са подручја БиХ. Новоформирана Војска Српске Републике БиХ требала је да заштити српски народ на овом подручју, пошто ЈНА није успјела у намјери да донесе мир.

На истој сједници донесена је и одлука о стратешким циљевима српског народа у БиХ. Тиме је новоформирана Република јасно одредила своје даље правце дјеловања у новонасталим ратним околностима.

Војску Републике Српске (ВРС) непосредно након оснивања сачињавало је 5 корпуса и Ваздухопловство и противваздушна одбрана (В и ПВО). Првобитних 5 корпуса били су:

• - 1. крајишки корпус,
• - 2. крајишки корпус,
• - Источно-босански корпус,
• - Сарајевско-романијски корпус,
• - Херцеговачки корпус.

Њима је у јесен 1992. године прикључен и Дрински корпус.

На самом почетку рата дошло је до конфузије у српским редовима, с обзиром на то да је одлазак припадника ЈНА оставио велике проблеме јединицама које су се налазиле у процесу формирања. Командни кадар у ВРС морао је да изврши организацију новонасталих формација и да уведе дисциплину међу борце. У тим намјерама се у највећој мјери и успјело до краја прве ратне године. Већ до тада су били постигнути знатни успјеси на фронтовима широм БиХ. Очекивало се да би контролисање што већег дијела територије српској страни требало омогућити знатно бољу преговарачку позицију у односу на ратне противнике.

Међутим, у појединим дијеловима БиХ, гдје се српски народ налазио у мањини, одлазак ЈНА представљао је ненадокнадив губитак. То је нарочито дошло до изражаја у долини Неретве, одакле је током јуна 1992. године протјерано готово комплетно српско становништво. Хрватско-муслиманске снаге су током својих акција уништавале све трагове српског постојања на запосједнутом подручју. Уништен је и Саборни храм Свете Тројице у Мостару, један од најважнијих симбола овог највећег херцеговачког града. Нападачи су минирали и спомен-храм у Пребиловцима који је био у изградњи и у коме су били похрањени посмртни остаци великог броја Срба из овог дијела Херцеговине, над којима је током Другог свјетског рата био извршен геноцид.

Заузимањем значајног дијела Босанске Посавине на почетку рата, хрватско-муслиманске снаге онемогућиле су копнено повезивање РСК и Босанске Крајине са новоформираном СРЈ. То је довело до потпуне изолованости становника обје Крајине, а пријетила је и хуманитарна катастрофа због санкција уведених СРЈ. Да не би дошло до трагичних догађаја, неопходно је било само да се омогуће летови из Београда у Бању Луку, гдје би била транспортована неопходна медицинска средства. Међутим, узалудни су били сви апели упућивани свјетској јавности и Уједињеним нацијама (УН) да не дозволе страдање беба због недостатка медицинског кисеоника у Клиничко-болничком центру Бања Лука. Чак ни такав вид помоћи није дозвољен, супротно свим правним нормама, али и општељудским моралним начелима. Резултат таквог односа међународних организација према српској страни у рату била је смрт 12 беба током маја и јуна 1992. године у бањолучком породилишту.

Овако тешка ситуација приморала је српску страну на војничку реакцију. Имајући у виду да молбе упућене свјетској јавности нису уродиле плодом, у ВРС су одлучили да се изврши војнички продор и створи коридор према СРЈ. У вези са овом ситуацијом остале су забиљежене и ријечи генерала Момира Талића, команданта 1. крајишког корпуса, који је наредио: „Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!” Операција „Коридор-92” била је изузетно добро испланирана, а радило се и о највећој нападној операцији коју су јединице ВРС изводиле током комплетног рата. У њој су учествовали и припадници Милиције РСК. Спајање територија Републике Српске, остварено овом операцијом, омогућило је да медицинска средства, храна и друге потрепштине могу стизати из СРЈ на простор Босанске Крајине, али и РСК.

У јесен 1992. године изашао је први број листа Српска војска. Био је то службени лист ВРС, који је излазио једанпут мјесечно. У њему су објављивани бројни интервјуи са српским командантима, најразличитије ратне приче, као и текстови о готово свим јединицама ВРС.

Свештенство и монаштво Српске православне цркве (СПЦ) пролазило је заједно са народом кроз све недаће рата. Пружана је велика помоћ избјеглицама, породицама погинулих бораца, рањеницима и свима онима којима је помоћ била неопходна. Истовремено је и сама Црква пролазила кроз један од тежих периода у својој историји. Велики број манастира и храмова били су порушени, напуштен је био огроман број парохија, чак и поједина епископска средишта.

Истакнута лица из СПЦ обилазила су ратишта широм БиХ, боравила на првим линијама фронта и благосиљала праведну борбу српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима. Имало је то велики морални значај за борце, који су лакше подносили све тешкоће рата имајући у виду да су са њима и представници Цркве.

Било је то вријеме и обнове вјере у српском народу, након вишедеценијског периода комунистичке власти. Управо је повратак вјере српској војсци дао и један додатни елан за борбу. СПЦ је током рата одржавала братске односе са осталим православним црквама, које су веома често учествовале у пружању помоћи српском народу на ратом захваћеном подручју.

На моралном плану огроман значај за народ и борце на овом простору имала је и посјета руског патријарха Алексија II Републици Српској током рата. Био је то изузетно важан догађај, којим је изражена и братска љубав Руске православне цркве према српском народу. Помоћ је стизала и од вјерног народа из емиграције, а ти хумани гестови били су веома често организовани у окриљу СПЦ. У тешким материјалним условима рата, ова помоћ је била од непроцјењивог значаја.

На самом почетку рата Споменко Гостић је остао без мајке, док му је бака погинула пред кућом у којој је након тога он остао сам. Овај четрнаестогодишњи дјечак из озренског засеока Јовићи код Маглаја школске клупе замијенио је рововима у којима је бранио свој дом и своју земљу. Иако је имао прилику да напусти и Озрен и Републику Српску, он то никада није желио да учини. Са својим саборцима је дијелио добро и зло. Млади и храбри ратник био је омиљен међу својим ратним друговима. Нажалост, марта 1993. године, током гранатирања, Споменко је погинуо као најмлађи борац ВРС. Остао је на вјечној стражи на свом Озрену.

Вјерујући у претходно прокламовану идеју „братства и јединства” многи Срби су имали потпуно повјерење у своје комшије муслиманске и хрватске националности. Управо због тога на почетку рата један дио Срба није желио да напушта своје домове, без обзира на то што су се нашли под контролом снага супротстављених ВРС. Многе од њих оваква одлука је веома скупо коштала. Над великим бројем Срба који су остали у дијеловима Сарајева под муслиманском контролом извршени су страховити злочини. Слична ситуација одвијала се у Мостару, али и бројним другим мјестима широм БиХ.

Застрашујући примјер политике нетрпељивости спровођене над Србима на простору под муслиманском контролом догодио се у Коњицу, гдје је након почетка рата остала да живи породица Голубовић (отац Ђуро, мајка Власта и синови Петар и Павле). Почетком јула 1992. године њих су ликвидирали припадници интервентног вода резервне полиције МУП-а БиХ. Голубовићи су страдали искључиво због тога што су били српске националности.

Осим операције „Коридор-92”, снаге ВРС извеле су и низ других значајних операција широм БиХ. Не желећи да умањимо значај било које борбене акције, издвојићемо ипак пар најзначајнијих нападних и одбрамбених операција јединица ВРС: „Врбас-92”, митровданске офанзиве на источну Херцеговину, операције у Подрињу 1993. године, „Лукавац-93”, „Звијезда-94”, операције на сарајевском ратишту и бројне друге.

Један од најзначајнијих успјеха ВРС током 1992. године било је ослобађање Јајца. До њега је дошло у јесен 1992. године, након успјешно изведене операције „Врбас-92”.

На дан када СПЦ обиљежава Светог Димитрија, 8. новембра 1992. године отпочео је свеопшти напад на српске положаје на мостарско-невесињском ратишту. Упркос неупоредиво бројнијем противнику, снаге Невесињске бригаде успјеле су очувати своје положаје, а тиме и спријечити даљи продор муслиманско-хрватских снага према осталом дијелу Херцеговине.

Током 1992. године муслиманске снаге успјеле су да заузму значајан дио Подриња, уз границу са СРЈ. У тим акцијама вршени су и злочини над српским цивилним становништвом. Одговор снага ВРС услиједио је почетком 1993. године, када је ослобођен највећи дио Подриња. Тиме је поново успостављен директан контакт са СРЈ на овом дијелу територије.

Већ током љета 1993. године одиграла се једна од најзначајнијих нападних операција коју су извеле снаге ВРС. Удружене српске јединице из различитих корпуса успјеле су да овладају простором планина Игман и Бјелашница, недалеко од Сарајева, чиме су муслиманске снаге у овом граду доведене у готово безизлазну ситуацију. Успјех ове операције ипак није искоришћен, јер је српско руководство пристало на повлачење са знатног дијела ослобођеног простора, на који су првобитно дошле снаге УНПРОФОР-а (United Nations PROtection FORces). Међутим, недуго након тога на мјесто мировних снага поново су доспјеле муслиманске формације.

Од самом почетка рата снаге ВРС у Херцеговини нису биле саобраћајно повезане са простором Подриња. Муслиманске трупе из Горажда нападале су околна српска подручја, док су Срби који су остали у самом граду претрпјели страшне злочине. Све ово је командни кадар ВРС нагнало на реакцију. Првенствени циљ операције „Звијезда-94” био је да се избије на десну обалу ријеке Дрине. Иако се операција одвијала у позитивном смијеру за српску страну, она је заустављена под пријетњом НАТО бомбардовања.

Сарајево је од стране муслиманског руководства у свијету представљано као „град жртва српске опсаде”. Западни медији су од самог почетка рата усвојили тај наратив. Таква прича о Сарајеву помагала је политичком руководству тзв. Републике БиХ да стекне отворену подршку земаља НАТО пакта. Стварна слика била је ипак знатно другачија. Снаге ВРС у Сарајеву и непосредној околини контролисале су простор који је и прије рата насељавало српско становништво у релативној или апсолутној већини. То свједочи о чињеници да су Срби бранили своје домове. Усљед ратних околности у овом подијељеном граду оба народа су се суочавала са изузетно тешким условима живота.

Желећи да пробију „обруч” око Сарајева, савладају јединице Сарајевско-романијског корпуса и помогну муслиманским снагама у остатку БиХ, формације тзв. Армије РБиХ покретале су више нападних операција током комплетног рата. Ниједна од њих није довела до остварења циљева нападача. Најопсежнија акција те врсте изведена је током љета 1995. године, пред сам крај рата. Ова операција носила је назив „Текбир” (арапски израз којим се велича Алах). Упркос вишеструкој надмоћи у бројности у односу на српске браниоце, нападачи нису ни тада остварили значајнији успјех.

У више наврата током рата покушавало се пронаћи рјешење за успостављање мира у БиХ. Специјални изасланик Генералног секретара УН-а, Сајрус Венс, и представник Европске заједнице, Дејвид Овен, осмислили су план о рјешавању кризе у БиХ, који је остао познат као Венс-Овенов план. О њему су представници зараћених страна у БиХ расправљали у првој половини 1993. године. Полазило се од тога да ће се формирати провинције по националном принципу, али у овој врсти подјеле није било предвиђено постојање Републике Српске. ВРС би се, прихватањем овог плана, морала повући са великог дијела територије коју је држала под својом контролом.

Посланици Народне скупштине РС су, упркос силним притисцима и пријетњама НАТО бомбардовањем, одлучили да ипак не прихвате овај план, а коначну ријеч требало је да донесе народ на референдуму. Као што се и очекивало, овај план је одбијен убједљивом већином гласова.

У тренуцима када се одлучивало о прихватању Венс-Овеновог плана, Сајруса Венса на његовој позицији је замијенио Торвалд Столтенберг. Овај нови изасланик Генералног секретара УН-а, заједно са Дејвидом Овеном, осмислио је нови план за рјешење кризе у БиХ. План је предвиђао стварање уније три Републике унутар БиХ, које би биле створене према националном принципу. За српску страну ово мировно рјешење било је знатно прихватљивије у односу на претходно. Иако се у једном моменту чинило да је договор на дохват руке, муслиманско политичко руководство је на крају блокирало прихватање мировног рјешења. На тај начин пропао је и овај мировни план из 1993. године.

Током 1993. године избили су сукоби између хрватске и муслиманске стране. То је Републици Српској донијело знатно бољу позицију у ратним дејствима. Ипак, на инсистирање САД, Вашингтонским споразумом створена је Муслиманско-хрватска федерација. Овај споразум је потписан 18. марта 1994. године. Послије неколико мјесеци услиједио је и мировни план Контакт групе. Поменута група основана је 25. априла 1994. године и представљала је нови облик међународне арбитраже државних питања на подручју бивше Југославије. Контакт групу су сачињавали представници Русије, Велике Британије, САД-а, Француске и Њемачке. Основно полазиште овог плана, које је касније и прихваћено, била је подјела територија у односу 51% за Муслиманско-хрватску федерацију напрема 49% за Републику Српску, док је БиХ требала да остане у међународно признатим границама. Осим повлачења са знатног дијела територије, које је за ВРС предвиђено овим планом, несигурност у погледу повезаности простора у РС додатно је утицала на негативан став њеног руководства према овом плану. Српски народ у РС је одбио план Контакт групе на референдуму 27. и 28. августа 1994. године, када се од укупног броја изашлих гласача 96,12% изјаснило против плана. Одбијање Републике Српске да прихвати мировни план Контакт-групе навело је Владу СРЈ да прекине све политичке и економске везе са РС и затвори границу према њој. Уз стално трошење људских и материјалних ресурса, то је био тежак ударац за српски народ западно од ријеке Дрине, чија се војска суочавала са све снажнијим и опаснијим непријатељем.

Током октобарске офанзиве 1994, муслиманске снаге из Бихаћа продрле су према Петровцу у дубину од око 20 километара и знатно угрозиле Крупу на Уни. ВРС је изгубила контролу и над Купресом 4. новембра исте године. Др Радован Караџић, предсједник РС, користећи уставна овлашћења, а на приједлог Владе РС, прогласио је 30. октобра 1994. године ратно стање на територији Републике у зони одговорности 2. крајишког корпуса ВРС. Тиме је уведен и највиши степен борбене готовости на цијелој територији Републике Српске, у зонама одговорности свих осталих корпуса, чиме су сви војни обвезници морали „да се ставе на располагање својим јединицама до поноћи 30. октобра”. Ова одлука директно је утицала на наређења која су довела до оснивања Студентске бригаде. Она је формирана 4. новембра 1994. године по наређењу генерал-потпуковника Момира Талића, команданта 1. крајишког корпуса, а по претходном усменом наређењу генерал-пуковника Ратка Младића, команданта Главног штаба ВРС. Тиме је и младост земље, њена будућа интелектуална елита, била укључена у борбена дејства. Та чињеница најјасније је свједочила о тежини ситуације у којој се налазила РС.

Снаге НАТО пакта дјеловале су на подручју РС током 1994. године бомбардујући положаје српске војске, али те акције нису имале карактеристике општег напада на једну земљу. Током 1995. године се чинило као да НАТО само тражи повод за покретање једне акције ширег обима усмјерене према РС. Тај „повод” НАТО је добио захваљујући масакру на сарајевској пијаци Маркале 28. августа 1995. године, приликом кога је погинуо велики број цивила. За овај догађај су, без готово било какве истраге, оптужене снаге ВРС. НАТО није желио да чека, па је већ 30. августа покренуо акцију бомбардовања РС под називом „Намјерна сила”. Акција је званично трајала до 20. септембра 1995. године. Ни до данас није познат тачан број жртава ове акције. Подаци постоје за 47 погинулих припадника ВРС, те за пет припадника радне обавезе, док број цивилних жртава није прецизно утврђен.

Мете НАТО бомбардовања били су војни циљеви, али и други различити објекти на територији РС. Материјална штета била је огромна, па су и економске посљедице биле катастрофалне. Негативне посљедице по индустрију и саобраћај биле су несагледиве. На мети напада биле су чак и образовне установе.

У јединицама тзв. АРБиХ борио се и значајан број ратника из арапских земаља. Од ових исламских добровољаца из иностранства у зони одговорности 3. корпуса тзв. АРБиХ 1993. године формирана је јединица „Ел муџахедин”. Овом одреду су се прикључивали и поједини локални Муслимани. Бројни његови припадници били су и чланови злогласне терористичке организације Ал Каида. Одред је остао упамћен по страховитим злочинима извршеним над српским становништвом, нарочито на простору Озрена и долине Криваје. Муџахедински камп је организован у селу Гостовићи, у близини Завидовића. У њему су над српским заробљеницима вршена најстрашнија мучења, а бројне су биле и ликвидације. Приликом заузимања Возуће, изузетно важног српског упоришта, нарочито значајну улогу имали су управо припадници овог Одреда. Они су тих септембарских дана 1995. године извршили бројне злочине над српским борцима, али и цивилним становништвом. Након заузимања Возуће са руководством Одреда састао се и тадашњи предсјендик Предсједништва тзв. РБиХ, Алија Изетбеговић, који им је том приликом честитао на важној побједи.

Крајем љета и почетком јесени 1995. године снаге ВРС налазиле су се у изузетно тешкој ситуацији, нарочито на простору Босанске Крајине. У првим данима августа дошло је до слома и пропасти РСК, захваљујући операцији Хрватске војске под називом „Олуја”. Тада је скоро комплетно српско становништво напустило своја вјековна огњишта, а догодили су се и страшни злочини над цивилним становништвом, попут бомбардовања колоне избјегилица на Петровачкој цести у РС. Таква ситуација је унијела немир и међу становништво Босанске Крајине. Овај простор су веома брзо напале удружене хрватско-муслиманске снаге, при чему су оствариле значајне успјехе. Формације нападача заустављене су на прилазима Бањој Луци. Овај процес се одвијао упоредо на НАТО бомбардовањем РС, што је довело до потпуне нестабилности у српским редовима. Међутим, убрзо су услиједили и мировни преговори у САД-у. Они су завршени парафирањем Општег оквирног споразума за мир у БиХ у америчкој бази Рајт Петерсон у Дејтону 21. новембра 1995. године. Републици Српској је према споразуму припало 49% територије БиХ, али је највећи дио Сарајева који се налазио под контролом ВРС ипак припао Федерацији БиХ. Овај споразум је формално потписан у Паризу 14. децембра исте године од стране предсједника СРЈ Слободана Милошевића, предсједника Хрватске Фрање Туђмана и предсједника Предсједништва тзв. РБиХ Алије Изетбеговића.

Иако су током рата успјели да сачувају своје домове, сарајевски Срби су према одлукама о разграничењу у Дејтону и Паризу, у најзначајнијем дијелу, остали под контролом Федерације БиХ. Такав развој ситуације био је неприхватљив за највећи број њих, те су одлучили да напусте своја вјековна огњишта, већина без јасне слике о новом мјесту за живот. Нису жељели да живе под контролом оних са којима су скоро четири године успјешно ратовали. О томе шта су током рата претрпјели и шта су у будућности очекивали од својих комшија Бошњака, најјасније свједочи чињеница да су сарајевски Срби одлазећи из овог града са собом носили и посмртне остатке својих сродника, не желећи да гробови њихових најближих буду на територији под контролом Федерације БиХ. Један дио сарајевских Срба населио се на територији у околини града Сарајева, која је према мировном споразуму припала Републици Српској. Тако је наставило да постоји Српско Сарајево, које је касније добило назив Источно Сарајево. Овај град је у постратном периоду доживио огроман успон у инфраструктурном погледу.

Република Српска је у Дејтону и Паризу добила своје међународно признање као један од два ентитета у БиХ. Цијена плаћена за живот у слободи била је изузетно велика. Најсвеобухватнији попис жртава Одбрамбено-отаџбинског рата до сада дјело је Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Владе РС. Ова институција пописала је страдале цивиле српске националности, припаднике ВРС, Српске војске Крајине, ЈНА, МУП-а РС, МУП-а РСК, те добровољачких одреда који су се налазили под командом неке од претходно набројаних структура, без обзира на њихову националну припадност. У досадашњим резултатима тог пописа евидентирана су 35.042 смртно страдала лица, уз могућност мањих одступања. Такав податак свједочи о величини жртве поднесене за стварање првог српског државног оквира западно од ријеке Дрине.