Република Српска

Први помен Срба западно од ријеке Дрине, што значи и на простору данашње Босне и Херцеговине, у историјским изворима налазимо још у IX вијеку у Ајнхардовим Аналима Франачког краљевства, и датира се у 822. годину. Пуно више података о Србима на простору данашње Босне и Херцеговине налазимо код византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита из X вијека. Говорећи о „покрштеној Србији” он у њеном саставу наводи и област Босну са градовима Котор и Десник. Такође, Порфирогенит наводи и простор данашње Херцеговине, то јест тадашње области Захумља, Травуније и Паганије (Неретљанска област) као крајеве чији су становници Срби. Исто тако, византијски писац из XII вијека, Јован Кинам, тврди да ријека Дрина „одваја Босну од остале Србије”. Дакле, од раног средњег вијека простор данашње Босне и Херцеговине насељава српски народ.

И у периоду обласног осамостаљивања Босна се у средњовјековним изворима третира као српска држава. О томе свједоче бројни историјски извори. Тако, на примјер, у два писма, из 1188. и 1227. године римски папа, потврђујући привилегије дубровачке цркве, помиње „српску државу, то јест Босну” („regnum Servilie, quod est Bosna”), а босански бан Матија Нинослав, у неколико својих повеља Дубровчанима из прве половине XIII вијека своје поданике назива Србима. Босански бан Стјепан Котроманић у првој половини XIV вијека пише своје повеље Дубровчанима српским језиком, а 1346. године римски папа у свом писму помиње истог бана Стјепана као „српског (босанског) владара” [„Stephano Bano principi Rasciensi (Bosnensi)”]. Дакле, кроз читав средњи вијек, али и касније Срби се помињу као народ који живи у Босни, а њени средњовјековни владари као српски владари. Први босански краљ Стефан Твртко I Котроманић крунисаo се за краља у манастиру Милешеви над гробом Светог Саве (Немањића) и узео титулу краља Срба и Босне и Поморја и Западних страна. Данашња Херцеговина, која је дуго времена била саставни дио Немањићке Србије, добила је име по титули свог обласног господара Стефана Вукчића Косаче, који је узео титулу Херцега од Светог Саве, везујући се тако за српску немањићку традицију као и владари Босне.

Најезда Османлија на Балкан у XIV и XV вијеку довела је, послије вишедеценијских борби, до постепеног пада српских средњовјековних држава под османску власт, па самим тим и Босне која је пала 1463. године, а Турци су посљедњег босанског краља Стефана Томашевића, као и српске властелинске породице Павловића и Ковачевића, погубили. Херцеговина је под турску власт пала 1482. године, када је освојено посљедње упориште Влатка Херцеговића град Херцег Нови на Јадранском мору. Период од XVI до XIX вијека у српској историји је обиљежен огромним осипањем српског народа изазваног сталним сеобама, асимилацијом, исламизацијом и унијаћењем.

Неке значајне средњовјековне српске властелинске породице покушавале су да свој статус и привилегије спасу преласком у ислам, барем једног од чланова, а неки су спас потражили у миграцијама. Тако су поједини припадници чувене војводске породице Храбрена – Милорадовића из Херцеговине, емигрирали у Русију гдје су појединци остварили значајне војне и дипломатске каријере, попут генерала и грофа Михаила Андрејевића Милорадовића, али ипак нису заборавили своје коријене, што се најбоље види из њихове помоћи коју су слали херцеговачким српским црквама и манастирима. Један од знаменитих Срба из Херцеговине, који је одселио у Русију и тамо изградио богату дипломатску и политичку каријеру у доба Петра Великог, и оставио дубок траг у руској и српској историји, био је и гроф Сава Владиславић Рагузински. За читаво то вријеме онај дио српског народа који није прихватио ислам, љубоморно је чувао своју традицију, вјеру и свијест о националној припадности иако је због тога пуно страдао и био прогоњен. У XVI вијеку чак долази до дјелимичне обнове српске културе, када се на простору данашње Босне и Херцеговине, појављује и прва српска штампарија, Божидара Горажданина, 1519. године.

Српски народ на подручју Босне и Херцеговине био је током XIX вијека у стању сталног устаничког врења и побуна у настојањима да се ослободи од турског феудалног ропства и уједини са двије слободне српске државе, Србијом и Црном Гором. Покрет Луке Вукаловића у Херцеговини, половином XIX вијека, имао је чак изгледе да се заврши стварањем нове српске кнежевине, али је наишао на оштар отпор владара Црне Горе, који су као један од главних праваца територијалног ширења своје државе видјели Херцеговину. Устанак против Турака у Херцеговини, а потом и у Босни и отварање Велике источне кризе 1875. године имало је судбоносан значај за цјелокупан српски народ. Берлински конгрес 1878. године дао је потпуну независност Србији и Црној Гори и знатна територијална проширења, али је зато Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској монархији. Након Берлинског конгреса постало је јасно да главни противник српског националног ослобођења и уједињења на Балкану постаје Аустро-Угарска, умјесто оронулог Османског царства.

И поред вијекова исламизације, миграција и терора, Аустро-Угарска је у Босни и Херцеговини затекла преко 42,8% српског православног становништва, муслимана је било 38,7% и католика 18,1%. Српски народ у Босни и Херцеговини био је разочаран одлукама Берлинског конгреса, јер су послије великих борби и страдања умјесто ослобођења и уједињења са осталим српским областима, само добили новог окупатора. Због тога су, кроз неколико генерација националних бораца, Срби у Босни и Херцеговини водили упорну националну борбу за очување вјере и националног идентитета, а на крају и за ослобођење од аустроугарске власти. На крају, пуцњи Гаврила Принципа, припадника најмлађе „младобосанске” генерације српских националних бораца у Босни и Херцеговини, 28. јуна 1914. године, означили су почетак нове епохе не само српске већ и свјетске историје. Рат који је Аустро-Угарска повела 1914. године није био само рат против државе Србије већ против цјелокупног српског народа. Тада се на тлу Европе први пут појављују концентрациони логори и то аустроугарски логори за Србе, па чак и за српску дјецу. Цјелокупан српски народ, па и онај у Босни и Херцеговини, енормно су страдали у току Првог свјетског рата, дајући свјетској историји јединствене примјере херојства, пожртвовања и мучеништва. Из Првог свјетског рата, српски народ је изашао као побједник, али та величанствена и скупо плаћена побједа није крунисана стварањем националне српске државе на цјелокупном српском етничком простору, већ стварањем прве заједничке државе Јужних Словена, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), 1918. године.

Период Краљевине СХС/Југославије 1918-1941. године био је испуњен политичким борбама те националним и вјерским размирицама, првенствено између Срба и Хрвата, а Римокатоличка црква је припремала своје вјернике за остварење вјековног сна, то јест да на простору од ријеке Дрине до Јадранског мора у потпуности истријеби Србе и православље, како би се на Дрини усталила граница између западног – римокатоличког и источног – православног свијета. На тај начин био би спријечен продор Русији и православљу на топла мора, што је била основа римокатоличке идеологије још од половине XIX вијека. Нападом нацистичке Њемачке на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, створени су предуслови за оснивање Независне Државе Хрватске, под патронатом нацистичке Њемачке. Та клеро-фашистичка творевина, Независна Држава Хрватска, извршила је у периоду 1941-1945. године геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима на читавом простору који је обухватала, укључујући и простор данашње Босне и Херцеговине. Ту геноцидну намјеру уништавања око 2 милиона Срба који су живјели на простору НДХ, карактерише масовност и бруталност злочина, јер су људи, жене, дјеца и старци убијани на најбруталније начине, углавном клањем или убијањем ударцима маља у главу, бацани су по крашким јамама или једноставно затрпавани на неком од преко 1000 стратишта, регистрованих само на простору Босне и Херцеговине. Геноцидни план подразумијевао је да се 1/3 Срба убије, 1/3 протјера у Србију, а 1/3 насилно преведе у римокатоличку вјеру. За тако масовно уништење једног народа Независна Држава Хрватска је, по угледу на своје нацистичке менторе, формирала и концентрационе логоре од којих је најзлогласнији био систем логора Јасеновац, гдје је уморено на стотине хиљада Срба: људи, жена, стараца и дјеце. У свом походу уништавања православља на простору Независне Државе Хрватске посебно је страдала Српска православна црква, а усташе су на бруталан начин убиле и двојицу српских владика у Босни и Херцеговини, митрополита Петра (Зимоњића) у Сарајеву и владику Платона (Јовановића) у Бањој Луци. Масовне злочине над српским цивилима на простору Босне и Херцеговине током Другог свјетског рата починиле су и нацистичке дивизије, а посебно: 7. СС „Принц Еуген“, 13. СС „Ханџар”, 369. хрватска легионарска „Вражија” и 718. ловачка дивизија. У току Другог свјетског рата, Срби на простору Босне и Херцеговине масовно су страдали и као припадници покрета отпора, а посебно у бруталном грађанском рату, који је избио између комунистичког и ројалистичког покрета отпора.

И поред геноцида који је проведен над њима у Другом свјетском рату, Срби на простору Босне и Херцеговине били су и даље већинско становништво све до пописа 1971. године, када због разних фактора, првенствено демографских и политичких, по први пут нису више већинско становништво у Босни и Херцеговини. Спољно и унутрашње разбијање СФР Југославије, деведесетих година XX вијека, Србе у Босни и Херцеговини доводи поново у ситуацију да се по трећи пут у XX вијеку боре за свој биолошки опстанак на простору Босне и Херцеговине. Стварање Републике Српске 1992. године представља одговор на нови покушај биолошког уништења српског народа на простору западно од ријеке Дрине, а институционални оквир Републике Српске и данас штити „остатке остатака” српског народа западно од ријеке Дрине, јер је он на простору Хрватске скоро у потпуности уништен и то геноцидом у Другом свјетском рату, а затим протјеривањем деведесетих година XX вијека.